Легат

Музичкој академији је припала велика част и задовољство да је, захваљујући љубазности проф. Весне и Радивоја Лазића, постала легатар еминентног композитора и музичког педагога Властимира Перичића.
Легат Властимира Перичића, према његовој личној жељи, чува се у библиотеци Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву.
У оквиру легата могу се пронаћи лични списи, рукописи, забиљешке, документа, писма, програми концерата, литература из музикологије на неколико свјетских језика, публикације нотног материјала домаћих и страних композитора, зборници, те публикације различитог класификационог садржаја.
У складу са правилима смјештаја легата, овај Легат смјештен је у посебном стакленом ормару, смјештај на полицама је по формату.
Већина публикација које припадају Легату имају посвете, што стриктно доказује да су оне заиста из легата и није упитно њихово поријекло. Неке публикације имају и лични печат легатора Властимира Перичића.
Укупан број публикација легата је 1458. Свеобухватан каталог Легата је објављен и доступан је у библиотеци Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву.
„Властимир Перичић је био скроман човек. Сматрао је да ништа није изумео што већ раније није било познато. „Дар” природе који је поседовао, делио је са другима. Његово срце је било широко. Свакоме је несебично помагао, па макар то било и на уштрб себе и свога здравља. Разочаран у друштво и дешавања у земљи, 1994. год. постаје раздражљив и помало губи вољу за животом. Све чешће је био замишљен у радној соби за столом, над хрпом папира.
Марта 1999. године, у време бомбардовања, чика Власта је био очајан. Свим снагама покушавао је да се уздигне изнад тренутне ситуације.Ту унутрашњу борбу једног дана је прекинуо речима: „Молим те, Весна, да ме саслушаш! Хоћу да се нешто усмено договоримо!” Чика Власта је више пута желео да разговарамо о томе шта ћу једног дана чинити када он „оде на онај свет“, али то нисам желела. Мислила сам да такав човек никада неће умрети. Тридесетак дана након бомбардовања, више пута га затичем како нешто интензивно размишља, пише и скрива међу листове својих књига. Реченицу је почео овако: „Весна ја сам стар, болестан, имам 72 године, а бомбардовање ће потрајати и вероватно нећу преживети. Зато те молим да ово прочиташ. Знам да ти то не волиш, али бићу мирнији!” Био је то тестамент у коме, између осталог, под тачком 2 пише − цитирам: „Моју библиотеку остављам Весни Лазић. Уколико би она одлучила да јој нешто од музичких књига, нота или музичких часописа није од потребе, молим да то поклони библиотеци Факултета музичке уметности у Београду. Ако Факултет из било ког разлога то не би прихватио, онда их уступити Музичкој академији у Српском Сарајеву − Лукавица. …Књиге астрономског садржаја, пак, молим да поклони Народној опсерваторији на Калемегдану (Диздарева кула).” Тестамент је начињен и потписан у суду, у Кикинди 4. јуна 1999. год., где смо, у породичној кући мога супруга, боравили за време бомбардовања. Властимир Перичић је умро 1. марта 2000. године, у 73−ој години живота. О отварању Академије у Српском Сарајеву био је добро упознат од проф. Дејана Деспића и проф. Бранке Радовић. У више наврата Факултету музичке уметности у Београду сам понудила поменуте књиге. Међутим, нису били заинтересовани, због малог простора и превише нераспакованих пакета књига и нота. Последњу жељу Властимира Перичића испунила сам 11. јуна 2002. године, пославши седамнаест огромних пакета књига, нота, рукописа и неких личних ствари у Српско Сарајево. Јула 2007.године, многе ствари Властимира Перичића (три стаклене витрине,писаћи сто, столица, писаћа машина, виолина, рукописи, књиге које је поседовао, његове објављене књиге, фотографије и друго) супруг и ја пренели смо у Музичко-информативни центар СОКОЈ-а на тргу Николе Пашића у Београду. „Легат Властимира Перичића ” отворен је 7. децембра 2007. године, на његов 80−ти рођендан“.
Београд, 2009.
Весна Лазић, проф.